Naš prvi kućni ljubimac
Imati životinju u kući s bebom ili ne, najčešće se pitaju oni roditelji koji prije bebe nisu već imali kućnog ljubimca. Ovi drugi se samo prilagode već staroj situaciji u kojoj je životinja kao bliži rođak. Treći, poput moje supruge i mene, željeli bi imati životinju, ali nemaju uvjete za to i netko bi, ili životinja ili mi, bio nesretan.
Naš sin dosta je rano, s dvije godine, poželio imati psa, za što, moram biti iskren, nismo bili spremni. Iako je bilo preslatko gledati ga vani kako draga pse i daje im neka svoja imena, nismo imali mogućnosti prihvatiti takvu vrstu obaveze. Vrijeme nam je ionako bilo dosta ograničeno, s obzirom da smo i supruga i ja radili, a sin je bio u vrtiću kada god nije bio bolestan. Istina, često je tada bio prehlađen ili bolestan pa je ostajao na čuvanju kod bake, ali životinja se ne uzima bez nekog plana, uzdajući se samo u loš imunitet male bebe.
Ipak, došli smo na ideju da sinu makar približimo ideju imanja psa te smo uzeli plišanog koji pjeva, laje i hoda. Znam, dosta komotno jer ovaj naš Bingo nije ni malo zahtjevan. Vodimo ga uredno u šetnju, hranimo ga plastičnim voćem koje obožava, dragamo ga i uspavljujemo. Nekad se dogodi da ga po nekoliko dana zaboravimo, ali to njemu ne smeta. Ipak, trudimo se sinu objasniti da životinja u kući nije samo zabava već zadovoljstvo i obaveza. Hoće li ovaj naš Pinokio, odnosno Bingo, postati pravi pas (ili možda hrčak…ribica…) za koju godinu, pratite u narednim epizodama Tatinog bloga. A sad žurimo prošetati Binga jer mu se popodne vade baterije da mama i tata mogu makar malo odmoriti.
